RSS

Мој пут

Рођен сам 1973. године, а од тада сам променио много адреса. Дуг је пут био до Београда где сада живим и за који осећам да ми припада.

У мом родном месту Бијелом Пољу нисмо дуго остали, због посла су се моји родитељи преселили у Смедерево и мене, наравно, повели са собом. Смедерево је лепши градић од мог родног града, Дунав протиче поред, има тврђаву, а већ овде имам и најстарија познанства којих се сећам. Ту сам био неколико година, а негде у то време наша породица се појачала за мог млађег брата.

Што се тиче Мојковца, то је била следећа средина за одрастање – мали град у котлини између планина Сињавине и Бјеласице на северу Црне Горе, није нешто нарочито, живи од 2 фабрике и рудника, макар је тако било у то време (осамдесете), а тамо сам изучио целу основну школу.

Мојковац лежи на реци Тари, која је толико чиста да се вода може пити директно из реке, а о квалитету риба да и не говорим. Волео сам ићи на пецање тамо, као и на роштиљ поред саме реке и на Биоградском језеру у близини Мојковца. То је једно предивно ледничко језеро и обожавам га, као и пешачку стазу око њега. Мојковац је град у коме имам доста фамилије, Вујичићи су бројни тамо. По родослову моја фамилија потиче из Дробњака, што значи са Дурмитора, одакле су се разасули на многе стране, а највише баш у околини Мојковца и долине Таре. У Мојковцу сам имао доста друштва, које сам, нажалост, морао напустити пресељењем у Бели Манастир.

Бели Манастир ми је био велика промена – равница, широке улице и ново друштво. Ту сам наставио школовање 1988. године и остао до 1990. Волео сам тамо посећивати градски базен, једноставно тражио сам замену за Биоградско језеро и Тару, али то није било то. Ипак, сматрам да је то својеврсна прекретница у мом животу, када сам равницу заволео као и брда, а и менталитет људи тамо. Мени је било је сјајно тамо у Барањи, али се нисмо дуго задржали, вукао нас је Београд к себи, који није тако раван, па је испало да сам спојио најбоље од два света.

Волим Београд!

Мој први озбиљан сусрет са Београдом је био мало необичан, јер сам био ненавикнут на нову средину у којој сви некуда журе и где ти треба толико много времена да дођеш на други крај града. Требало је научити улице, општине и делове града, јер сам морао некако отићи у школу и вратити се кући. Али и поред тога, Београд је било лако заволети, јер пружа толико много.

Београд је један диван конгломерат разних грађевинских стилова, људи и система. На самом старту сам живео у Лештанима, који су једно мирно предграђе које, између осталог, храни Београд сезонским поврћем. У то време сам похађао средњу школу и свакодневно путовао у град, уосталом као и сви укућани.

У предграђу нисам дуго остао, свега годину дана, дошао сам у сам центар града, код Зеленог венца, а потом на Вождовац, односно Аутокоманду. Ово је, по мени, један од најбољих делова Београда. Сјајно је саобраћајно повезан, у близини су стадиони Црвене Звезде и Партизана, као и простор за рекреацију.

 

Затворено за коментаре.